By God’s grace Orthodox Archbishop of Pech, Metropolitan of Belgrade-Karlovci and Patriarch of Serbia, with all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church – to the priests, monastics and all sons and daughters of our Holy Church: grace, mercy and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ and the Holy Spirit. We greet you with the joyful greeting of Nativity:
PEACE FROM GOD – CHRIST IS BORN!
This year also, as we celebrate the glorious Incarnation of the Son of God, our Lord Jesus Christ, the only New Thing under the Sun, we all haste to the house of God to gather around the God-child, Most pure Mother of God and Ever-virgin Mary, and righteous Joseph.
We do this in order to warm our souls with the words of the Gospel pertaining to the Incarnation and birth of our Savior, God-man Jesus Christ, when Heavens and Earth both exclaimed, “Glory to God in the highest and on earth peace, goodwill among men!”
A holy hymnographer of the Church says about this unique and most glorious event in history and in all the worlds, “Adam of dust was at first a partaker of the graceful inspiration but through the wiles of the serpent became subject of perdition, but we know that the Word became man for his sake. O Virgin, You crossed the boundaries of mortal creatures by giving birth to the pre-eternal Word Who was pleased to pass through You, a sealed treasure-chest, O unburnt Bush. You, the God of peace have sent us the Great Angel of Thy Holy Council to consecrate us and to bring us to the light of the knowledge of God. Where sin abound You gave an indescribable grace and thus we all became heirs of the light from on High.”
For our spiritual children, our still much-suffering Serbian people both in homeland and in diaspora, we, your spiritual shepherds, wish that righteous thoughts and feelings permanently dwell within you, and that our lives take their course within God and with the Saints. Thus we ought to walk also before the face of Saint Sava and all the Serbian Saints and Enlighteners of our holy autocephalous Serbian Church. We have to always ponder how do we live now in order to have our glorious ancestors at our side when we stand at the judgment at Christ’s righteous tribunal – that they would recognize us as their followers. Behold the holy duty of our earthly existence!
Our dear spiritual children, let us do everything we can to make sure that any abundance we might be enjoying be unto the soothing of needs of our near and dear ones, especially regarding brotherly love. Divine Maximos the Confessor teaches us thus, “Let us strive to equate natural imbalances through our sober minded pondering, fulfilling the needs to those who lack something with that which we have an abundance of.” This is pleasing to the Incarnate Son of God Who made Himself equal with the lowest and the poorest. Therefore, whoever does something for them, he has done it for Him. Did the God-child not come to first of all feed all the mouths and give peace to all our hearts?
If Christ was incarnate and became God-child, died and resurrected for our sake, should not all our deeds in this world reflect our gratitude to Him and thus adorn us make us pleasing to God? For this we all need humility and awareness that we are coworkers of God and adorners of the Church.
If the world lies in evil of passions and sins, and it does indeed, then let no man take part in it, or rather in the works of darkness! We Christians vowed to maintain the heavenly order of things, not an order which ignores heavens or works against them. In accord with one introspective saying, regarding the issue of freedom, let us say that we are free only inasmuch as we are free from sin. Only if we are free from sin are we free for Communion with God. Starting from that point, establishing ourselves with repentance and humility, we will be able to grow in Divine virtues. We will be able to assume the features of the Image of Christ only by the Grace of the Holy Spirit and through doing deeds that are pleasing to God. Thus we shall be able to pluck the fruit of virtues from the Tree of Life – our Lord Jesus Christ, placed in the midst of the Church as Paradise of Sweetness, being fed by Him both within time and in eternity.
The main message of this Nativity ought again to be that we must preserve the Orthodox Faith at any price. Our Orthodox Revelation and Holy Tradition both tell us that it is pleasing to God to confess the belief in the Incarnate Son and Word of God, God-man Christ, as well as the belief in the Holy Trinity. This gives us light as we walk through the darkness of this world wallowing in sin. On this belief depends our understanding and adopting of the Lord’s bright Image, the perfect measure for every thing – our Savior Jesus Christ in Whom we grow and for Whose glorious second coming we hope. Ultimately, it is the survival of the entire creation that depends on the completeness of the faith. It then follows that it is that orthodox faith that makes it possible for us to make the communion with God the center of our existence, in Divine Liturgy. Our holy Orthodox Church lives through Liturgy and bears witness to our communion with the God-child Christ.
Our holy duty is to carry the cross of historic events and trials in all the local Churches, as one. But it is also a holy duty of all the local Churches to respect and honor each other. So, workers in the Vineyard of the Lord, regardless of their merit, should be reminded that nothing can be done without agreement and unity among all; nothing by force, in order not to tear up Christ’s robe not made by hands, or rather, not to defile the Image of the God-child Christ. Let the rule of healing ourselves and others in a kind, honest and patristic manner be applied everywhere.
In this year’s encyclical to our faithful children of Saint Sava we again wish to state that we cannot forget Old Serbia – Kosovo and Metohija. We as a people should see Kosovo and Metohija as a testament, word and heritage, inseparable from our being. Choirs of Serbian martyrs and new martyrs testified exactly to this. Today, on Christmas day, let us most solemnly remember the martyrs of Kosovo, Jasenovac, Gradina, and all other places of suffering. We pray to them to help us to also confess our Orthodox Faith in the God-child Christ to the end, not fearing anything.
Problems of a modern man pertaining to the present and, it seems, the future as well, often discourage us and surprise us. It seems like the modern Serbian man has decided to split mankind into those who had the chance to live and those who were not given that chance but were aborted instead as unborn infants, and make the number of the latter greater than the former. How do we approach Christ-child and His Holy Mother, and all the Saints, with this on our national being – that is the most painful question of here and now!
Obviously, rulers of this world are ready to not only rip the sacramental life out of our hands, but to challenge even the concept of genders and marriage, and to take us to a place where human thought, word, deed and step had never been before. Still, Christ the God-child offers a word of consolation, “What profit does a man have if he gain the whole world but lose his own soul?” One repentant soul is more important than the whole world.
Establishing an organic link between Christmas and Theophany, as our iconographers rightly do, we shall say the following in concluding this encyclical:
Our Savior Jesus Christ stepped into this world as He stepped into the Jordan river in the days of old. Then, as John put his hand over Him, all the sin fled from Him, as did the waters of the Jordan river. The same has happened throughout the ages as Apostles, bishops and priests put their hands on the heads of us who set out on the path of deification. Fire of God’s grace from which the Cherubim tremble we have also received at the Sacrament of baptism, in the font of rebirth in Christ by water and Spirit. Thus we became light-bearers of faith in the Son of God, God-child Christ, receiving also as a gift the ability to reign with Him in eternity.
This is why it is so important how we shall live, we and all our offspring, and to determine what they can build their house of their Christian life. Will it be on water, sand, straw, or will be it be on the rock of Christ, the Cornerstone of the Church which is the home of our Father Who is in heaven? All our deeds will be tested by the fire of God’s grace!
Only the deeds tested by the fire of Divine Grace will show us to be justified or condemned. They will show all of us people to be either true or renegade children of God the Father, brothers to the Only-begotten Son and God-child, and vessels of the Holy Spirit. Will it show us to be the faithful worshipers of the Trinity, Coessential, Equally omnipotent, Worshiped and Glorified?
Gathered around the God-child in the cave of Bethlehem, we also yearn to be in our Father’s embrace!
Therefore, let our homes be warmed and gladdened in the Holy Spirit by the heavenly-earthly hymn of the God-child, “Glory to God in the highest and on earth peace, goodwill among men!”
Peace from God, Christ is born!
Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2019. године
ИРИНЕЈ
по милости Божјој
Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа.
То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење!
О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.”
Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања!
Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: „Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других“. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца?
Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве.
Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности.
Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом.
Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин.
У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима.
Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем другог дела деце која су се родила и добила прилику да живе. Како са том чињеницом изићи пред Богомладенца Христа, пред Његову Богоматер, Приснодјеву Марију, и пред све свете, најболније је од свих наших питања сада и овде!
Очигледно да постоји и спремност устројитеља новога света да нам из наших руку истргну наш освештани живот у сваком погледу, па и у погледу самих полова и хришћанскога брака, и да нас уведу тамо камо људска мисао и реч, дело и људска нога досад нису крочили. Ипак, и о томе постоји реч охрабрења Богомладенца Христа: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?” Једна душа која се каје и спасава претежнија је од целога света.
Доводећи у органску везу празновање Божића и Богојављења, као што то са правом чине наши иконографи и фрескописци, рецимо и ми у закључној речи наше божићне Посланице ово:
Спаситељ наш Господ Исус Христос је закорачио у овај свет онако како је у древности закорачио у Јордан. Тада, док је Јован полагао своју руку на Њега, сав грех је побегао од Њега, попут воде реке Јордана. То исто се дешавало док су апостоли, епископи и свештеници кроз векове полагали своје дланове на главе свих нас људи које су они крштавали и на пут обожења изводили. Благодатни огањ – од кога трепере херувими – и ми смо примили у светој Тајни крштења, у тој бањи поновнога рођења у Христу водом и Духом. Тако смо ми постали лученосци вере у Сина Божјега и Богомладенца Христа, добивши по дару и могућност да са Њим и вечно царујемо.
Зато је веома важно како ћемо ми живети и целокупно наше потомство и на чему ће оно градити дом свога свеукупног хришћанског постојања. Да ли на води, песку, слами, или на Христу, Крајеугаоном Камену Цркве и Дома Бога и Оца нашега Који је на небесима? Јер, сва наша дела ће на крају бити испитана огњем благодати Божје!
Само благодатним огњем проверена дела, укључујући и све људе лично, показаће и дела и нас оправданима или осуђенима. Показаће све нас људе као праву или одметнуту децу Бога и Оца, браћу Јединородног Сина и Богомладенца, и сасуде Господа Духа Светога! Да ли ће и нас показати као верне поклонике Тројице Једносушне и Равномоћне, Сапоштоване и Сапрослављане?
Ми, сабрани око Богомладенца у Пећини Витлејемској, такође желимо да се нађемо у Очевом наручју!
Нека би зато и све наше домове загревала, и у Духу Светом веселила, небоземна химна Богомладенца: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља!
Мир Божји, Христос се роди!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2019. године.
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Са свим Архијерејима Светог Сабора